Kraj divne sezone

     Nedavno sam zvanično zatvorila sezonu bicikliranja divnom vožnjom od dva i po sata i 34 kilometra. Topao dan, jesenji, šuma… Slika sve govori, reči su suvišne.

Voli da se fotka

Sledeću sezonu nestrpljivo čekam i spremam se za daleke pute (daleke meni, nekome rutina)! Samo će mi trebati malo hrabrosti, alat za krpljenje guma, umeće da gumu zakrpim i sreća da to nikad ne moram!

A za kraj ove sezone evo liste koja na jedan poseban način zaokružuje protekla pedalanja.

     Spisak NEVOLJNO pregaženih životinja:

Napomena: nijedna životinja nije povređena, niti je nastradala, samo je unezvereno i ljutito otrčala!

  1. Pas – bar dva puta, oba puta propraćeno mojim vriskom
  2. Mačka – i ovde vriska
  3. Glista – ona nije otrčala, ali se valjda regeneriše
  4. Jež neživ
  5. Zmije žive i nežive – žive su preživele
  6. Daaavno stradala žaba
  7. T-rex

+poljski miš koji je bio dovoljno spretan da me izbegne (ili dovoljno sitan da ga izbegnem)


       Završiću sa toplom slikom jeseni, a odvažnim zimskim biciklistima želim tople vožnje!

Advertisements

Kada si biciklista…

Umirijuća cikličnost pokreta, s jedne strane šuma, a s druge poljana, dolma i još malo šume, a put ravan – divota! Podigneš pogled – nebo vedro, a delić vidokruga natkriljuju vrhovi zelenih krošanja kao kule stražare na granici nekog slobodnog sveta čiji miris osećaš u plućima, u prstima, u mislima. On te prožima i lanci u tebi pucaju i duh ti se oslobađa. A neprestano okrećeš pedale. Onda zatičeš sebe kako se smeješ i ne pitaš se zašto, ti znaš: ti si avanurista u avanturi.


Svi imamo one misli i probleme koji nas opsedaju u toku dana i noći, i pokušavamo da nađemo rešenje, uzrok, ali bezuspešno. Sa takvim problemima na umu došla sam na ideju da ih u vožnji rešim, ali ispalo je da sam ih se u vožnji rešila! To se nekoliko puta ponavljalo. Bilo da se trudim da mislim o njima na  konstruktivan način ili, pak, hoću da nagnam sebe kroz katarzu sučeljavanjem sa crnilom, jednostavno ne mogu da se koncentrišem na probleme dok vozim. I to je dobro! Ispostavilo se da je nalet slobode suviše jak dok juriš na dva točka, da sve drugo prestaje da postoji. Sloboda je oko tebe i sloboda je u tebi.

10382463_730092100400998_7044974834100075167_n


Avanturista na dva točka

     Dugo se spremam da napišem nešto o svojoj velikoj ljubavi, opsesiji, navici, potrebi – bicikliranju! Odlagala sam to zbog nemogućnosti da nađem način da vam prenesem taj divni osećaj slobode, rasterećenosti i poleta koji se javlja tokom vožnje ulicama i putevima, kroz prirodu, gradove i sela. Ne mislim da ću sada uspeti u svom naumu, al mora se pokušati, a nadam se da će me neki zaljubljenik u pedalanje dopuniti.

      Prvi put sam primetila divote bicikliranja kada sam, besna na tri sveta, sela na bajs i počela da vozim asfaltiranim putem kroz obližnju šumu, a zatim i zemljanom stazom. Vozila sam i vozila, upijala krajolik i Sunce i toplotu, dok se u jednom trenutku nije javila svest o tome da mi je um potpuno prazan! Jedina stvar u mojoj glavi bila je neka glupa, tada aktuelna pesma, „vaka vaka ee vaka vaka nešto“. Kada sam postala svesna svog stanja uma, bila sam oduševljena! Tada se javila klica ljubavi prema vožnji bicikla i nastavila je da se razvija, a u poslednjih nekoliko godina je eskalirala. Moram napomenuti da su neki bezdušnici ukrali moj tadašnji bicikl. Ukrasti nekome bicikl je jedan tako užasan čin zlobe i nečoveštva,  u rangu trovanja komšijskog psa i šutiranja štenadi. Ko još to može da uradi?! Kakav je to čovek?

     Sada kada sam javno ožalila prethodni bajs, mogu reći da imam novi, koji mnogo volim. S njim sam prešla (zvanično izmerenih) 600km, a planiram mnogo više! O svojim dvotočkaškim avanturama i planovima pisaću u ovom odeljku bloga bez kofera, s ludom nadom da će moj bicikl jednom prerasti u bicikl sa bisagama.

 


     Srećno pedalanje!

Razumemo se

Ovaj put ću biti kratka i samo ću reći – da, može Toskana i to biciklom!

A gde biste vi sad najradije pojeli jabuku?


Sloboda

Svatko tko je putovao zna da se jabuke nigdje ne jedu
kao na ulici i trgu nekog stranog grada.
Vjerojatno zato što grad od vas ništa ne traži,
ništa mu niste obećali, tamo niste ni dijete ni odrasli,
bez dobi i obveza zaboravljeni ste i nepoznati,
udaljeni od vlastita jezika i događaja.
Sada je kolovoz, kraj kolovoza,
i ja mislim kako bi bilo lijepo otputovati,
možda u Firencu, možda u Sienu, svakako u Toskanu,
za tim trenutkom okrugle i sjajne slobode.

~Danijel Dragojević

preuzeto sa bloga – traveltalesoflife.com

Kišni dan u životu putnika

Muzika uz koju se putuje: Kiša u gradu

     -Sedite gospodine Milutinoviću. Kako ste ovih dana?

     -Pa, ova kiša me nekako čini depresivnim, doktore. Samo naglašava ovu kolotečinu… Znaš da si upao u monotoniju kada više ne gledaš kuda ideš, a stigneš na posao i vratiš se kući. Uvek istom putanjom – k’o  tramvaj! A i u tramvaju viđam iste ljude svaki dan! Iste ljude! Priznajem, pomalo je utešno što smo svi zaglavljeni u istom blatu. A pomalo je i depresivno.

     -Shvatam da tmurno vreme utiče na Vaše raspoloženje, ali pokušajte da nađete neki pozitivan podsticaj u svom okruženju.

     -Jao nemojte o okruženju. Pa ovaj narod u prevozu, pa ja njih jedva trpim. Eto, juče su dve babe ispričale detaljnu istoriju svojih oboljenja, postao sam hipohondar slušajući ih, pozeleneo sam. A danas je pored mene sedela jedna bledunjava dugokosa, stalno je viđam u prevozu, izlazi stanicu pre mene i stalno nešto čudno zuri kroz prozor. Baš smo prolazili pored neke dečurlije što se okupila, vrište, skaču po onim baruštinama, trče po kiši k’o ludi da su. Pa gde su im roditelji, recite Vi meni! I tad skoči ona, ne znam šta joj bi, i preko mene, svog me izlomi, izlete tri stanice ranije! Ej, pa kao kontrola da je ušla! Istrča ona na kišu i nastavi da trči, pa sve kao da poskakuje. I sad Vi meni recite nešto o pozitivnom okruženju, ma sve ludaci…


     Biiip. Biiip. Bii

     -Molim?

     -E ćao, Jeco, ja sam. Slušaj, hahahha ja se pakujem!

     -Šta?!

     -Pakujem se! Tebi javljam, jer mi nećeš reći da sam prsla.

     -Aaa šta ti je odjednom, gde ćeš?

     -Ne znam, samo je nešto kvrcnulo, ako mi veruješ. Vraćam se sad s faksa  i vidim neku decu, Jeco, kao na usporenom snimku, klinci trče po kiši, vrište od smeha, boli ih uvo za sve! I samo mi bljesnulo pred očima – šta ja to radim?! Šta čekam?!

     -Pa stani, gde ćeš, kako odmah?

     -Eee pasoš, pasoš! Aj žurim sad, ispada mi telefon ovako. Punjač! Hahaha javljam ti se posle!


fdfdfd


Do ponovnog viđenja, Hyvää matkaa!

A kuda vi idete?

Muzika uz koju se putuje: Tuomas Holopainen – A Lifetime of Adventure

          Ako shvatimo putovanje kao potragu za delom sebe koji se krije iza konvencija, očekivanja i monotonije, zaključujemo da smo – nepotpuni. Pitao se Igo, pitam se i ja, a pitam i tebe: „da li je, naposletku, moguće bivajući nepotpun, biti skladan?“

          Shvatimo li putovanje kao duhovnu kretnju unutar sebe, dolazimo do toga da smo svi mi putnici, većinom zalutali u lavirintu grada, zalutali među stenama u podnožju planine. Strah i svest o porazu rastu kada se začuje pobednički poklič srećnika koji je osvojio Everest. Gledaš njegovu siluetu, njegove raširene ruke kako ti zaklanjaju Sunce i želiš da budeš on. Onda dune vetar i shvatiš da je sve bila fatamorgana i da si žedan. Ali, putniče, istina je da nije važan cilj, nego putovanje, i da je zalutalost najlepši deo avanture. Zato se nasmej i otvori oči, jer kada putuješ, svaki put je pravi!

          Vratimo se sada na ono pitanje – da li je moguće biti nepotpun, a skladan? Ja kažem da je sklad dosadan. Neću sklad! Hoću uzburkanost, hoću da me muči nemir! Ja volim nemir. Ja sam putnik.

          Ja sam avanturista.

Caspar_David_Friedrich_-_Der_Wanderer_über_dem_Nebelmeer

Do ponovnog viđenja, Gute Reise!

Šta hoće ova putovanja od mene?!

Muzika uz koju se putuje: Iggy Pop – The Passanger

          Neslanu hranu možeš da pojedeš. Putovanje je so. Možeš da živiš bez pročitane knjige. Putovanje je reč. Možeš da živiš u tišini. Putovanje je muzika. Možeš bez šećera. Putovanje je parče torte. Ma, putovanje je torta! Možeš da živiš u stvarnosti, da budeš produktivan, disciplinovan robot. Putovanje je san. I san je putovanje. Bez putovanja se apsolutno može. Ali se ne želi.

          Kažu da se javlja neki nemir u putniku, svrbe tabani, pogled luta, srce brže kuca. Pomisliš da imaš aritmiju, a neko bi pomislio da takvom čoveku treba dijagnoza psihijatra.

  •      Khm, Vi patite od multiple realite neuroze. Prepisaću vam dva Dnevnika dnevno i Kurir pre podne narednih četrdeset godina.

         Ali nemir se u putnicima ne javlja. On je konstantno tu! Pa šta hoće ova putovanja od mene?! Znaš, putovanje je u tebi. Oni hrabri će krenuti za sobom. Spakovaće kofere, prijaviti se na kamp, stopirati, surfovati po kaučima, spavati u vreći za spavanje, kupati se u lavabou javnog wc-a. A šta sa nama nehrabrima, šta ćemo mi sa putovanjima u sebi? Da gledamo dnevnik?

  •      Khm, dva dnevnika.

          Oprostite, doktore. Evo šta ja radim – ja se zamislim, najčešće zažmurim i krenem.

Untitled

         Čitaš o putovanjima, slušaš, gledaš filmove i stekneš određena očekivanja. Očekuješ da ćeš videti fantastične predele, upoznati duhove različitih gradova, upoznati ljude i saznati štošta iz njihovih običaja i iskustava… Pa, možda i hoćeš, ako si putnik u realnosti. Ali ono što je ključno, i svakome dostupno, jeste da upoznaš sebe! Nisi kompletan dok sebe ne upoznaš. Kako je putovanje deo tebe, ono je deo koji ne poznaješ. Putovanje je nepoznanica u biću. Putuj i upoznaćeš sebe. A šta će ti to poznanstvo doneti, to zavisi od tebe.

          Neki osećaju i nagon za begom. Sebe ubrajam u te eskapiste. Dovoljno sam brza da pobegnem od stvarnosti. Ma, tad sam Jusein Bolt! Teško je pobeći od sebe koja je u toj stvarnosti. Problem je što uvek znam svoj sledeći korak. Uvek se stignem i nikako nemam vremena da upoznam onu sebe koja me čeka tamo gde nije ovde. Na kraju, ispostavi se da je neophodan fizički beg, putovanje u realosti. Za to treba imati hrabrosti. Pronalaziš se u ovim rečima? Imaj hrabrosti, moj prijatelju, avanturisto u mislima!


          Juče sam stigla kući. I dalje ne mogu da se nateram da raspakujem kofere. Svaki put kada po povratku otvorim kofer, osetim miris poslednjeg daha onog mesta koje sam napustila. Ne želim da nestane ovo malo Riminija što sam sa sobom donela. Ne želim da nestane onaj miris mora koji sam isprala iz kose i  miris vina koje sam prosula na majicu… Počeću, poput Pustolova, sa svakog putovanja da donosim teglice pune tamošnjeg vazduha, da ne bih živela u pidžami do sledećeg godišnjeg odmora. Odbijam da raspakujem kofere. Kada sva odeća bude oprana i složena u ormare, biće kao da nikada nisam ni odlazila.

rimini-bridge

Do ponovnog viđenja, buon viaggio!

Avanturista u mislima

         Muzika uz koju se putuje: Gus Black – Waiting in the cold

AP-Adventure-on-High-630x347

          Mislim da ne bih lagala kada bih sebe nazvala avanturistom.
Dok pišem ove reči, vizualizujem kadar u kom je moj kosati potiljak u prvom planu, a u drugom planu vide se redovi koji liju po stranici word dokumenta. Zatim se spušta kamera na moje prste koji fast forward metodom lete po tastaturi. A evo i tebe u sledećoj sceni kako ulaziš na ovaj blog, sav nadahnut i sanjiv. Uz muzičku pratnju Gasa Bleka čitaš o mojim putešestvijama i diviš se mom avanturističkom duhu i ogromnoj hrabrosti, koju, zapravo – nemam!

          – Čekaj, čekaj! Rekla si da si avanturista, šta je sad ovo?!

          Polako, objasniću. Nisam lagala kada sam se nazvala avanturistom. Ja jesam putnik, svetski, produhovljeni… fikcionalni. Istina, nemam žuljeve u prašnjavim cipelama, niti prašnjave cipele (imam prljave starke, da li se to važi?), ali imam druge muke, veruj mi. Nemam strah da ću izgubiti pasoš, ali bojim se da ću se izgubiti i plašim se da ću izgubiti. Podeliću svoje muke i strahove sa tobom, ali počuj moje radosti i zamisli, moje doživljaje sa putovanja, pa jesam li avanturista il’ nisam!

          Da li su doživljaji avanturiste u mislima manje stvarni od realnih doživljaja, ako mogu detaljno da ih zamislim – svako zalazeće Sunce u očima, svaku bubu na licu, ispucalu kožu na rukama, vezivanje pertli, bol u nogama, rupu pod točkovima bicikla?


           Sećam se kada sam doručkovala sa prijateljem pored Sene. Možda je kliše jesti beget i sir u Parizu (za vino nam je bilo rano), ali klišei postoje sa razlogom – ovo je jedini doručak koji čuvam u sećanju! Nakon gozbe otišla sam da kupim vodu i izgubila se medju onim divnim zgradama. Još pamtim onaj osećaj toplog kamena pod prstima, onaj reljef istorije koji se utiskivao u mene dok sam dlanovima prelazila preko fasada. Nije me bilo briga što ne znam gde sam i ne znam kud idem, bila sam u Parizu i to je bilo dovoljno. Naišla sam na divnu poslastičarnicu tada, i sa zadovoljnim osmehom gledala makaronse u izlogu, jer drugarica i ja pravimo jednako dobre (provereno). Posle pola sata lutanja, odlučila sam da zaista želim da nadjem put do mesta na obali Sene gde me je prijatelj čekao. Kako ne znam francuski (eskuze mua, naučiću!), na engleskom sam pitala najlepšeg Francuza kog sam srela za smernice. Odgovorio mi je pomalo prepotentno, što sam, neznalica, i očekivala. Ali bio je lep, pa mu se prašta. I vratih se ja tako do Sene. A vratih se i u stvarnost.


          Treba li da ti kažem da sam Pariz videla samo na razglednicama i u filmovima? Vidiš kako je stvarna moja avantura, moje sećanje na nešto što se nije desilo. Izuzetno je zabavno ovako putovati. I jeftino! Ipak, znam da nije dovoljno. Nikada neće biti dovoljno. I plašim se, mnogo se plašim, da će ovaj kovitlac fantazija progutati moju budućnost i mogućnost stvarne avanture! Sigurno je nerazumno verovati da svaki fikcionalni uzlet razbija budućnost, ali nekada čujem prasak!

          Do ponovnog viđenja, želim ti srećan put!

g